| СР | SR | EN |

Утраченное место в воспоминаниях о принудительном переселении и в социальных практиках

Lost Place in Memories about Forced Resettlement and in Social Practices


Фолклористика 5/1 (2020): 73–88
Аутор: Iрина Коваль-Фучило
Текст: PDF
https://doi.org/10.18485/folk.2020.5.1.3 

 

В воспоминаниях о принудительных переселениях типичным мотивом является описание места, которое пришлось покинуть не по своей воле. Это место в рассказах приобретает идеальные черты, образ утраченного рая. Идеализация чаще всего проявляется в описаниях красивых пейзажей, богатых природных ресурсов, успешного хозяйствования, особенно дружной сельской общины, а также в сознательном, а чаще неосознанном умолчании или уменьшении негативных воспоминаний, связанных с потерянным местом. Сегодня широко распространились различные формы социальной активности с целью мемориализации затопленных сел: ежегодные встречи переселенцев, издание книг о переселенных населенных пунктах, открытие памятных знаков вблизи водохранилищ.
Ключевые слова: устная история, воспоминания, миграция, затопленная территория, мотив „потерянный рай“, идеализация
 

In the memories about forced resettlement caused by various factors, a typical motive is to describe a place that had to be left out. This place in the stories acquires perfect features, the image of lost paradise. Idealization is most often reflected in descriptions of beautiful landscapes, rich natural resources, successful management, especially friendly community, as well as in the conscious, and more often unconscious silence or downsizing of the negative memories about the lost place. Today, various forms of social activity have become widespread for the purpose of memorializing flooded villages: annual meetings of displaced persons, publication of books about resettled settlements, opening of memorial signs near reservoirs.
Key words: oral history, memories, migration, flooded territory, "lost paradise", idealization
 

У сећањима на принудна пресељења типичан мотив представља опис места које је напуштено упркос сопственој вољи. У причањима такво место стиче идеална обележја, прерастајући у слику изгубљеног раја. Идеализација се остварује описима лепих пејзажа, природних богатстава, успешне производње, пријатељске и блиске заједнице. Истовремено, опажају се свесна или несвесна прећуткивања и тежња потискивања и ублажавања негативних сећања на изгубљено место. Данас су широко распрострањени различити облици друштвених активности везаних за меморијализацију поплављених села: годишњи састанци пресељених, издавање књига о расељеним насељима, подизање споменика.
Кључне речи: усмена историја, сећања, миграције, потопљено подручје, „изгубљени рај“, идеализација