Вештице у словенским мимовима: веровања Словена у демоне и њихова духовита тумачења
Фолклористика 11/1 (2026): 47–58
Аутор: Дејан Ајдачић
Текст: 
https://doi.org/10.18485/folk.2026.11.1.3
У раду су анализирани преображаји представа о вештицама из словенских народних веровања у хумористичким приказима у интернет мимовима. Полазна претпоставка јесте да дигитална култура у мимовима потискује заједничке словенске и локалне фолклорне особености и замењује их интернационално препознатљивим стереотипима преузетим из популарне културе, док се истовремено лик вештице реинтерпретира као симбол модерне, самосталне и еманциповане жене. Друга хипотеза односи се на механизме хумора који се заснивају на пародији, инверзији традиционалних родних улога и спајању елемената хорора и бајке са свакодневним контекстима. Методолошки оквир обухвата фолклористичку, етнолингвистичку и компаративну књижевну анализу, као и квалитативну анализу садржаја одабраних мимова на словенским језицима. Посебна пажња посвећена је мотиву метле, представама саобраћајних незгода, инверзијама мотива „принца на белом коњу“, као и савременим реинтерпретацијама Баба Јаге. Истраживање показује да мимови ретко задржавају аутентичне елементе словенског народног веровања, осим у случају Баба Јаге, док се већина представа ослања на редуковане визуелне клишее – шиљати шешир, црну одећу, метлу као превозно средство. Закључује се да мимови функционишу као облик дигиталног фолклора у којем глобализовани обрасци надјачавају локалне традиције, а лик вештице постаје флексибилан културни знак кроз који се изражавају савремене представе о родним односима, моћи и друштвеној слободи.
Кључне речи: вештице, словенски фолклор, мимови, дигитални фолклор, пародија, популарна култура, родни стереотипи, глобализација.